Ode to my Father

Rest in peace, father 🕊️🙏🏼 - 31.07.2023

The loss of a loved one is always a deeply emotional experience, but when that person is a father with whom you never had a relationship, the grief can be uniquely complex. As I mourn the passing of my father, who I last saw 13 years ago, I find myself grappling with a sense of emptiness and longing for a connection that never truly existed. This letter serves as a cathartic exploration of my emotions, reflecting on the absence of a fatherly bond and the impact it has had on my life and the lives of my siblings.

Growing up without a father figure has left an indelible mark on my life. While some may argue that it is better to have no father than a toxic one, the absence of a paternal presence has left me yearning for guidance, support, and a sense of belonging. As a child, I often wondered why my father was not there for me, questioning my own worthiness of his love and attention. This void has shaped my understanding of relationships, self-worth, and the importance of emotional connections.

The last time I saw my father was 13 years ago, and the memory remains vivid in my mind. I had hoped for a moment of reconciliation, a chance to bridge the gap that had grown between us. However, his indifference and lack of happiness upon seeing me shattered any remaining hope. The pain of that encounter lingers, leaving me with a profound sense of rejection and a lingering question of what could have been.

Tragically, my father's passing not only leaves me mourning an empty loss but also highlights the fractured relationships between my siblings and me. We are united in our shared experience of growing up without a father's presence, yet we have been unable to forge meaningful connections with one another. The absence of a paternal figure has left us isolated, struggling to navigate life's challenges without the support and guidance that a father should provide. As we gather to bid our father farewell, we are confronted with the harsh reality of our disconnectedness, mourning not only his loss but also the lost opportunities for sibling bonds.

As the day of the funeral nears, and we gather to bid our last farewell to our father, I find myself grappling with a mix of emotions. The pain of an unfulfilled relationship weighs heavy on my heart, but amidst the sorrow, I also find room for forgiveness and acceptance.

Dear Father, though our paths seldom crossed and the distance between us seemed insurmountable, I want you to know that your passing has left an indelible mark on our lives. While we may not have shared the cherished moments a father and children should have, your presence – or lack thereof – has shaped us in profound ways.

As we stand here, your two sons and your daughter, we acknowledge the complexities of our emotions. We carry with us the unspoken words and unshared memories, yet we also carry the hope for healing and reconciliation.

May you rest in peace, Father. May the burdens that weighed heavily on your heart find release in the embrace of eternity. May you find solace in knowing that we, your children, are embarking on a journey of forgiveness and growth, seeking to mend the broken bonds and nurture the seeds of love that you may have planted, albeit unknowingly.

In this final farewell, we release the pain of an absent relationship, and instead, choose to remember the lessons learned from your life. We acknowledge that you were human, with your own struggles and imperfections. Your legacy serves as a reminder of the importance of nurturing the connections that truly matter, of cherishing the moments with loved ones, and of building bridges where there were once walls.

As we lay you to rest, we also lay to rest the grievances and regrets that have bound us for far too long. Our shared grief now unites us, and in this shared pain, we find the strength to support one another, to heal the wounds of the past, and to embrace the promise of a future built on understanding and compassion.

Father, though I never truly knew you, your presence in my life – and in your passing – has taught me valuable lessons about the human experience. We honor your memory not with anger or resentment but with the commitment to be better individuals, better siblings, and better parents.

May you find peace in the realm beyond, and may your spirit be free from the burdens that once weighed you down. Rest assured that your memory will live on in our hearts, and through the transformation sparked by your passing, we shall carry forward a legacy of love, forgiveness, and empathy.

Farewell, dear Father, and rest in peace. As we bid you goodbye, we embrace the hope that your departure will pave the way for a new chapter in our lives, where the love we longed for shall be shared abundantly among us and with those we hold dear.

Yours, always.

Your children ❤️

…

Почивај у миру, оче! 🕊️

Губитак вољене особе увек је једно дубоко емотивно искуство, али када је та особа отац с којим никада нисте имали однос, туга може бити посебно комплексна. Док тужим за одласком свог оца, кога сам последњи пут видео пре 13 година, сусрећем се са осећајем празнине и жељом за везом која никада заиста није постојала. Овај есеј служи као катартично истраживање мојих емоција, одражавајући на отсуство очитог братског веза и утицај који је имало на мој живот и живот мог брата и сестре.

Одрастанје без очитог облика оца оставило је неизбрисив траг на мом животу. Иако неки могу тврдити да је боље немати оца него токсичног, отсуство очитог присуства оставило ме жељним за водством, подршком и осећајем припадности. Као дете, често сам се питао зашто мој отац није био ту за мене, упитавајући своју сопствену вредност његове љубави и пажње. Ова празнина обликовала је моје разумевање односа, самопоштовања и значаја емотивних веза.

Последњи пут сам свог оца видео пре 13 година, и то сећање остаје живо у мом уму. Надао сам се тренутку помирења, шанси да пребродимо размак који се створио између нас. Међутим, његова равнодушност и недостатак среће при мом виђењу су уништили сваку преосталу наду. Бол тог сусрета траје, остављајући ме са дубоким осећајем одбацивања и осталим питањем; шта би могло бити..

На жалост, одлазак мог оца не оставља ме само у туги са празнином, већ истиче поломљене односе између мене и мог брата и сестре. Уједињени смо у заједничком искуству одрастанја без очитог присуства, али нисмо успели да изградимо значајне везе једни са другима. Одсуство очевог облика оставило нас је изолованим, борећи се да се справимо са изазовима живота без подршке и водства које би отац требао да пружи. Када се скупљамо да се опростимо од оца, суочавамо се са суровом реалношћу наше одвојености, тужећи не само за његовим губитком, већ и за изгубљеним приликама за везу међусобно.

Док се дан сахране ближи, и када се скупљамо да се опростимо од нашег оца, сусрећем се са мешавином емоција. Бол о неиспуњеном односу тежак је на мом срцу, али усред туге, такође налазим простор за опрост и прихватање.

Драги оче, иако су се наши путеви ретко сукобовали и раздаљина између нас изгледа непревазидљивом, желим да знаш да твој одлазак оставља неизбрисив траг у нашим животима. Иако можда нисмо делили драгоцене тренутке које би отац и деца требали имати, твоје присуство - или отсуство - обликовало нас је на дубоке начине.

Док стојимо овде, твоја два сина и твоја ћерка, признајемо комплексности наших емоција. Носимо са собом неисказане речи и недељене успомене, али такође носимо наду за излечење и помирење.

Нека почиваш у миру, оче. Нека терети који су тешко оптоваривали твоје срце нађу ослободење у прегрљају вечности. Нека нађеш утешење у знању да смо ми, твоја деца, кренули на пут попуштања и раста, тражећи да оправимо поломљене везе и негујемо семенце љубави које си можда посејао, иако ненамерно.

Овим последњим опроштајем, пуштамо бол одсутног односа и уместо тога, бирамо да се сетимо научених лекција из твог живота. Признајемо да си био човек, са својим борбама и несавршеностима. Твоје наслеђе служи као подсетник на значај неговања веза које заиста значе, на цењење тренутака са вољенима, и на изградњу мостова тамо где су некада били зидови.

Док те полажемо на починак, такође полажемо на починак неразврстане свађе и жаљења која нас је везало предуго. Наша заједничка туга нас сада уједињује, и у тој заједничкој боли налазимо снагу да се подржимо међусобно, излечимо ране прошлости, и прихватимо обећање будућности која ће се градити на разумевању и саосећању.

Оче, иако те нисам заиста познавао, твоје присуство у мом животу - и твој одлазак - научили су ме вредним лекцијама о људском искуству. Поштујемо твоју успомену не са гњевом или отпорношћу, већ са решешћу да будемо бољи појединци, боља браћа и сестре, и бољи родитељи.

Надамо се да ћеш наћи мир у свету изван нашег, и нека твој дух буде ослобођен терета који те је некада притискао. Буди уверен да ће твоја успомена живети у нашим срцима, и кроз промену коју је твој одлазак изазвао, понети ћемо наслеђе љубави, опроштања и саосећања.

Збогом, драги оче, и почивај у миру. Док се опраштамо, пригрљивамо наду да ће твој одлазак отворити пут за ново поглавље у нашим животима, где ће љубав коју смо жудели бити обилно делjена међу нама и с онима које волимо.

Твоји заувек,

Срђан, Милана и Лаза ❤️🙏🏼